Marko Džamonja (1888-1961)

Marko Džamonja na svom bijelcu Karlu jaši Bazanom 1929. godine, a na fotografiji se vide ostaci mletačkog lazareta. Marko Džamonja (1888-1961) rođen je u Imotskom, a imao je petero braće: Nikolu (1884), Franju (1890), Josipa (1894), Gaju (1899) i Rajmunda (1902), poznatog fotografa te tri sestre: Mirjanu (1886), Anu (1892) i Franku (1896). Otac mu je bio Jure (1853), a majka Kata Vučemilović. Djed mu je bio Nikola (1825), a pradjed Jure (1804) koji je doselio iz Mostara, a svi oni bili su uspješni trgovci. Marko se nije ženio poslije nesretne ljubavi prema Mili Franceschi, a jako je volio djecu i konje. Umro je u splitskoj bolnici u srpnju 1961. godine. Nitko od Markove braće nije imao muških nasljednika pa je pleme Džamonja u Imotskom izumrlo.

U nastavku pročitajte izuzetno zanimljiv tekst Josipa Brace Zena u kojem s nama dijeli svoja sjećanja na Marka Džamonju i nostalgiično nas vraća u neka davna imotska vremena…..

Usuđujem se napisati malo istinski riči o Gospodinu Marku Džamonji. Bijaše sin Katine i Jure Džamonja i brat Nike, Frane, Rajmonda, Gaetana te sestre Ane (Split). Bio je trgovac. Kao momku tragično je prikinuta ljubav njegova života sa super lipoticom Milom Franceschi. Ostao je viran cilog života te nije potražio drugu sreću. Bijaše žestoki zaljubljenik konja pa je nabavio čisto grlo lipicanca po imenu Karlo. Marko je bo preženca sa pelerinom i čizmama na tom više labudu nego konju, jednako gordi obojica. Volio je ljude i životinje pa je tako veliki dio svog življenja bio žrtva ugađajući jednim i drugim. Nije mogla niti jedna srida proći kroz veliki imotski Pazar da se Marko Džamonja ne bi stavio u ulogu velikog humanitarca. Primao je u svoju štalu i veliko dvorište na desetke konja. Te su životinje bile izmorene od velika puta pa im je barba Marko pruža okripu i miran parking. Trošio je svoje lipo mirisno sino i hladnu vodu iz njegove duboke čatrnje. Ako bi roba te sride ostala neprodana ljudi bi je pohranili u prostor koji je on za to osigura. Sve te usluge radio je besplatno i za to nikad nije imao ni najmanju korist. Kad bi sve otpratio dalje na put ostala bi mu za nagradu lopata i grabova metla da bi sve u detaljiće počistio i punio rupu od gnoja. Kako je držao velike belgijske kuniće od kojih su neki težili ko janjci svake bi mu sride ispod konja stradao pokoji kunić. Marko nikad nije reagirao, samo bi mu se navlažile oči. Imao je na desetke kućica i buža na kući koje su bile nastanjene vrsnim golubovima. Tu su bili lepezaneri, gušaneri, pelicaneri, listonoše i drugi. I modre laste su imale mir pod njegovim strehama i štali. Na poseban način podnosio je muke sa imotskim berekinima jer bi mu svako malo koji od tih pračkom ubio goluba. Bio sam s njim u dvorištu kad mu je na rame doletio golub sa strelicom od žice od lumbrele prostreljen kroz volju. Ja sam malo pustio suzica, a on je samo opsova zvizdu. Čak su i repci bili spokojni pod njegovom paskom. Jednog zimskog dana doveo je virski kovač Mile u barba Markovu štalu na smrt izgriženog konja dorata kojeg su izgrizli vukovi kako bi mu vida rane. Sa iskustvom i voljom dao je sve od sebe sa veterinarom i likarijama, ali nije bilo pomoći jer je konj bio puno izgrižen. Da prominim malo stranicu pa vam iz mog sićanja približim barba Marka. Već san spomenio da je volio ljude. Iako je živio sam i bez obitelji ipak je svojim dobročiniteljskim ophođenjem sa ljudima imao veliku obitelj. Bio je veći od Caritasa, češće je svoj zalogaj dao drugom nego sebi, češće je svoj mir dariva ljudima, posebno susjedima. Rađe bi i svog goluba ostavio bez vode da bi napio žednoga. Imao sam čast kao dite i kao momak živiti u najbližoj blizini i brizi sa barba Markom jer je moja obitelj živila u kući braće Rako, sada Zdravka Olujića. Bili smo dosta brojna obitelj, a ta kuća nije imala osnovne uvjete za normalan život. Kako je u ratu “ubijen naš vodovod” tako je život mnogima bio bez vode. Nismo imali di prati robu ni sušiti istu. Za te nedostatke se pobrinio barba Marko. Otvorio je svoje veliko srce, ne samo mojim roditeljima nego i većini susjeda sa Šentade. Mi smo imali pravo na čatrnju ispod Šentade koju smo zvali Dora. Kako je bila malog sadržaja tako bi i za bezkišnih dana brzo prisušila. Ali tu je velika čatrnja barba Marka, velika maštela, teza i sadžak za lukšijanje robe i puno dvorište žica za sušit. Nije bilo lako domaćicama istezati iz devetmetarske čatrnje na desetke sića vode. I tu bi se zna ubacit u pomoć. U njega su svi susjedi kao i moji roditelji klali gudine. On ne bi dao mesaru krpatit gudina nego bi ga obisio u tezi za gredu, svega bi ga iscrta modrom kredom, ko krojač jaketu. Sutradan bi ga bikario. Tu bi bilo veselja i smija pa bi se gradela stavila u funkciju, a kruv friški iz male pekare M. Bačić. Kako je barba Marko dava kompletne usluge brinio se i za pokojnike jer je imao kompletan odar i čak konop za spustiti pokojnika. Najviše mi se upila u mozak jedna velika barba Markova gesta kada bi za velikih žega u njega skoro nestalo vode, a bilo bi mu žao nas dice pa je često kroz tajni ulaz od brata Rajmonda dok bi on bio u kinu, ukra sić ladne vode da se možemo napiti, da ne skapamo od žeđe. Rajmondo ne bi da ni kapi, on i žena sami, a čatrnja puna. Često bi zna nas dicu iz kvarta iznenaditi kompotom od višanja.To bi radio s posebnim guštom, čeka bi kad se vratimo iz Jezera žedni i gladni. Nasrid dvorišta bi iznia stolić i stolce, na siniju bronzin sa gogolja, podilio bi nam drvene kašike i stalno nad nama govorio: “Lapaj, lapaj majkinu van zvizdu” i grca od gušta kako mi svladavamo tako vrući kompot. Pola nas bi kripia ladnom marenom, pola čašom višanja. Nekoliko puta bi nas dočeka poklopljen bronzin, a unutra miris do neba, vruče janjetine s ražnja. Uoči svete Lucije nam je dava sino koje bi postavljali za magare svete Lucije, da bi on u kasne ure sa zvoncem pod dičijim prozorima igra ulogu svete Lucije. Ujutro je bilo iznenađenja na njegov način. Sićan se da nam je više puta dariva limene kutijice sa malim ogledalcem. Te kutijice su bile još ostatak iz njegove bivše trgovine. Te su kutijice zvane burmutice služile starim curama iz barba Markovog doba za šmrkanje jer su se punile tarom od duhana. Mirisalo mi na turcizam kad bi ga moja mater ponudila kakvom lipšom pjatancom, s guštom bi prihvatio, a mi bi znatiželjno pratili kojom pažnjom bi to po njegovu “lapa” jer nikad ne bi koristio pribor, sve bi obavio sam džepnim nožićem, a nikad ne bi prosuo ni mrvicu hrane ni kap juhe. Tako nam je pripovida kad bi se našlo njegovo društvo u dućanu pok.Ivana Borića u kući Ivana Poštenjaka, danas Mira Težulata, naručili bi u jedne Gornjo Vinjakuše kablić kisela mlika i kruv ispod saća on bi otkinuo komad kraja koji bi ima formu drvene kašike. Izdubio bi pupu i tako grabio kiselinu i na kraju bi taj već komad raskvašena kruha polapa. Tada bi reka starom Ivanu:” Jesi li video kume, jedan od nas je polapa kašiku”, a ovaj će naivno na to: “A koji je to kume, utrobu mu đava odnija”. Nije izosta smij. Još bi moga dugo pisati o tom velikom čovjeku, uvik sam ko mlađarac gleda u njemu jednu dozu potištenosti pa bih zaključio da je takav zbog velikog gubitka njegova labuda Karla, kojeg su osloboditelji naprasno oteli iz njegova srca. Zato je prima tolike konje na brigu. Marko Džamonja dava je sebe cili život pa je tako sve svoje oporučno razdilio. Uporno je nosio kožne čizme, možda još iz austrougarske konjice. U čizmama je omotova stopala šufericama, ali bi se one u hodu ružno podvile. Nažuljale ga te je dobio gangrenu i od toga 1961- godine umro u splitskoj bolnici. Žalosna me vist našla u Subotici u vojsci.

Neka počiva u okrilju Gospe od Anđela

Braco Zen

Fotografija u obiteljskoj arhiv