Kad san sinoć, kasnon uron,
Jezeru se modron šeta,
Obavijen tamon noći,
Šumon lišća jesenjega,
Začu’ žamor u blizini
I korak mu svoj usmirin.
A, pod krošnjon stabla pusta
Viđu jecat lastavice,
Vite vile jezeranske.
‘Što jecate lastavice,
Vite vile jezeranske?’
Upita’ i’ istog trena,
A, najlipša među njima
Jasno meni odgovori:
‘Mi ti vile jezeranke
Brata svoga naričemo
Zena Bracu rukodilca,
Arlekina jezerskoga,
Štovaoca naše gospe,
Lipe Gospe od anđela.’
Pomisli’ na prvu – ‘Šala.
Nije, valjda, to moguće?’
Al me teški jecaj vile
Smista tada razuviri.
Posta unda jasno meni:
‘Istina je – već ne gori
Fenjer meštra mačkarskoga.’
Okrenu’ se tada od nji
I koracat kroz noć stanen
Jednon mistu di se nada’
Medne čaše utjehe se
Baren gutljaj naužiti.
Tamu ovu di zaluta’
Tako malo ublažiti.
Krenu’ stazon uzbrditon
Do crkvice kamenite
Naše gospe od Anđela,
A kraj crkve pod Topanon,
Staron kulon siloviton,
Susrite me točno ona,
Grada nešeg zaštitnica,
Lipa Gospa od anđela.
‘Zašto kročiš uzrujano’
Upita me gospa svitla,
‘Ovon tamon jezoviton,
Noći ovon gluvon, ladnon?’
‘Svitla naša zaštitnice!
Doša san se utješiti.
Pod tvoj skut se ugrijati.
Jer je ova noćca ladna
Još ladnijon postajala
Dok san tužnu novost sluša
Jezeranskih vila glason.
Nema više tvoga Brace,
Rukodilca i glazbara,
Arlekina jezerskoga,
Velog meštra od mačkara.’
Na to ona spusti na me
Oči svoje samilosne.
Blagin smijon usne svoje
Smiri moje otkucaje
I govorit tada stane:
‘Nema više? – Nije tako.
U zagrljaj meni dođe.
Men’ i mojin anđelima
Pokoj vični da pronađe.
Boli li te što ga više
Grad na gori vidit neće
Poslušaj de dite moje,
Jezeron kad opet prođeš,
Čije ime svaki kamen
Šapće tiho, a pećine
Jekon tiho uzvraćaju.
Pogledaj de dite moje,
Varošon kad opet prođeš,
Čiji dobri duh se smije,
Bdijeć blago i veselo,
Nad svin pukon Imockoga.
Osluhni de dite drago,
Kad za Bakon opet pođeš,
Čijin ritmon tikva klapa
Na kolima s bačvon vina.
I čiji ćeš glas raspoznat
Među slatkon pismon zbora
Što se čuje uvik s kora
Crkve Frane Asiškoga.
Zato sinko nemoj plakat.
Veseli se jer buktinja
Sad baštine jače gori
Svon ljubavlju potpirena
Što van Josip Zen ostavi.
I dok god je Imockoga,
I u njemu starog Baka,
Njegov duh će u njem bditi,
Ljubavlju ga snebdivati.’
Na te riči blage njene
Sasma duh se moj umiri,
I ta noć što dosad biše
Ladna, gorka i pritužna
Zeru lašnja mi postaše.
Moji žunti umoreni
Počinuti tad mogaše.

Zora me je probudila
Pod Topanon kulon staron.
I od mračne one noći
Nesta gorka priokusa.
Nada slatka prikrade se
I zahvalnost za sve ono
Što je za nas Braco bio –
Simbol duha Imockoga,
Šćap na kome svi su mogli
Malo stat i počiniti,
Povećalo svega toga
Lipa, dobra u čeljadi.
Odmaraj se barba Braco
U okrilju gospinome.
Siti nas se digod ozgar
Jer zaboravit se neće tebe
U tvom gradu Imockome.

Jel’ jezera umodrena –
Zna će se za zadnjeg Zena!

Roko Rebić