Usuđujem se početi o mojim najmlađim i davnim susretima sa Modrim jezerom. Sićam se da su me nosili roditelji, moguće nisam još savlada tehniku hodanja, a od plivanju ni govora. Tada je u jezeru bilo nikoliko sandolina domaće izrade. Priređivane su utrke od Jezeranske strane na Bazaransku. Pobjednik bi dobío za nagradu bronzin kompota od višanja koji je spremljen na vatri među dva kamena. Dakako da je pobjednik dilio sa ostalim veslačima pomoću drvenih kašika. Sve bi se proslavilo lipon pismom od koje bi jeka snimala i slala promatračima do vidilica. Što se mene tiče nisam se veselio susretu sa vodom jer nisam zna odma plivati pa sam nepokretno pluta na privezanim tikvicama uz veliku dozu plača. Moj tata je nosio ribički pribor jer je tada jezerska voda bila bogata ribom, tu je gavica, gavun, masnica plotica, a izvadio bi se i koji ugor. Mogla se tada uz kupanje i veslanje ulovit i večera. Tu ribu je tribalo brzo spremit do večeri jer bi se na tadašnjim velikim žegama riba frulala. Nije bito frižidera, ni struje, ni plina, za pofrigat jaje morala se palit vatra, a oskudno je bilo s drvima pa bi sve što gori dobro došlo. Osim ribe jezero je bilo puno golubova (divljih), jer su se na liticama legli i nastanili bi Golubarsku pećinu pa je po tome i ona dobila ime Golubarska. Ne bih tio zamarati temama o pećinama, samo ću izvuć jedan zaboravljen slučaj vezan uz Boškovu pećinu. Jedan lipi litnji dan u jezeru završio je skoro tragično. Taj dan je nekolicina varoških momaka imala svoj dan uz plažu, lipo se najilo i ponapilo da bi na izlasku iz jezera tada momčić Ante Meter zvan Džulbo zaspa na uskom zidiću isprid Boškove pećine nad provalijom zvanom Veliki kanal. U snu se okrenuo i strovalio u provaliju oko 60 metara duboko. Našli smo ga kasno u noći, na materino zapomaganje, ostale mu papuče kraj zida. Ekipe njegovih Jezerana su ga do prid zoru uspili izvući svog izgrebanog i nagruvanog bez najmanjeg loma. Još je živ i neka živi. Što se mene tiče i moga društva stalno smo išli bosi. Toliko smo imali tvrdu kožu da bi mogli i u draču. To smo svako lito plaćali infekcijma na petama i palcima, oni su bili na udaru uboda ako se ne izvadi komadić drače ili stakla eto ti gnoja i naboj, ja se muči pola lita šetajuć po cile noći uz plač od boli. Uz kupanje, veslanje, ribarenje jezero je bilo svakom zabavište. Igrale su se razne igre kao i po klesanim kamenjima, na plažama, crtale se trilje igralo se na trake, neki na karte, petonjaka, bačvica, peklo se na gradele, mogu reći da se taj običaj najviše drži i dan danas. Zamiriše cilo jezero jer nema fumara. pa se ugodni miris zadrži dugo u grotlu. Kad sam kod spize u jezeru moram navesti jedan stari podatak da su Imoćani uvik znali guštat osim što bi nosili spizu za još veće gušte bi se pobrinula pok. Manda Jurkanova. Na kraju zadnje serpentine postoji velika pola. Ispod pole je bio prostor za spasit se od kiše i prisvući i ta grota nosi ime od davnine kafana. Tu je pok. teta Manda za velikih žega služila crnu kavu, kapučino, sladoled i razne slastice. Puno je ovoga lipoga nestalo iz jezera. Sad je drugačija struktura posjetitelja, dok je domaćeg kupaća sve manje, razlog je jasan, serpentine su slabo prohodne. Pet serpentina je neki tučiji mozak nasuo rizlom pa to čudovište upada u obuću, klizu noge, stranci s dičijim kolicima upadaju ko u snig. Od zadnje serpentine do vode može se samo planinarit ili dobro pribit. Važno je da je strani posjetitelj zadovoljan s onim iz fotografije…

Josip Braco Zen

Fotografija na škanjati u Jezeru 1940.godine, s lijeva: Neva Delić Bekavac, sestre Slava i Neva Nikolić, Vojo Vučemilović, Anka i Frane Zen sa malom kćerkom Zorom te iza Anke Janko Dragicevic